Библија

Религија древног Египта је богата и сложена, о чему сведоче бројни митови, храмови и велики број богова. Средишта у којима су се развијала митска предања настављала су се на древна веровања којима је тешко ући у траг. Најстарија камена скулптура Египта (око 5.000 год. пре Хр) представља краву, сакралну животињу која игра значајну улогу у египатској религији. Овој представи, међутим, претходне бројне резбарије у дрвету које предсатвљају дивљу стоку и хибридна бића (Курта, јужни Египат). Сунце је повезивано са различитим божанствима и оно има нарочиту улогу у миту о стварању утемељеном на веровања у прапостојање праисконских вода хаоса које су се под дејством Сунца повукле како би се појавило прво копно (хумка) и развио живот, доцније одржаван годишњим поплавама Нила, реке чији је муљевити нанос стварао плодно тле. Природни процаси и стихије су персонификоване тако да су добијале место у свету богова који је неизоставно имао своје рефлексије у историјским процесима и друштвено-политичком уређењу древне империје. Корен оваквих митова вероватно треба тражити у чињеници да је Египат преко око 7.000 година био очвара без много погодности за живот. Климатске промене су постепено довеле до постепеног исушавања мочваре и појаве великих пешчара, оствра богатих флором и фауном. Та острва која су се појавила под дејством Сунца схваћена су космичко јаје, првобитно копно (хумка), свето место.

У ранијем тексту (https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-ija-jevr-vavel-gr) говорили смо о историји и развоју Вавилона и његовом општем значају, утицају у историји и перцепцијама у библијској књижевности. Такође причали смо о првом царству библијског Оријента, Акаду (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije), али и о Асирији (https://bkcentar.rs/sr/blog/asirija). У овом пажњу ћемо усмерити на вавилонску религију, која се у неком смислу може сматрати опште-месопотамском будући да између ње и асирске нема битнијих разлика. Уопштено, сматра се да је вавилонска религија настала спајањем сумерског верског предања (које је наслеђено са сумерским језиком који је остао сакрални језик Акадског царства) и семитске религије чији су носииоци били Акађани. Стога, можда је најбоље говорити о месопотамској религији која обухвата сумерску основу и акадо-вавилонску и асирску надоградњу. Месопотамски писци су забележили више од стотину богова и богиња. Њихова имена су се мењала, али су остајеле карактеристике током дуге историје месопотамске цивилизације.

Хурити (јевр. חרי, LXX Χορραιοι) су један од бројних народа који се спомињу као становници Ханана пре насељавања Израилаца у Обећаној земљи. Хурити се спомињу још у акадским изворима као народ насељен на северу Месопотамије,источно од Тигра. Владари са хуритским именима су јављају се и у плочицама из Алаха (познији период старовавилонског царства).Језик обичних народа припадао је породици севернокавкаских језика и у неким случајевима је толико утицао на акадски да су неки научници предлагали да се може говорити о хуро-акадском језику. Хурити су, највероватније, били сродни припадницима Урарту народа који је имао своје краљевство на Арарату а од којих наводно воде порекло савремени Курди и Јермени.Повезивање Митанија са Урартуом има одређену улогу у јерменској националној историографији, док неки курдски кланови и данас носе име Митани, што је име хуритског краљевства.

Елам је био централни учесник у историји библијског Оријента. Напредне карактеристике ове цивилизације препознатљиве су у поштовању различих религијских образаца, других и другачијих култура (чак иако су еламити са њиховим царcтвима били у рату) и необично високом положају жена у друштвеном животу. У вези са њим Сумери су забележили први рат о коме је остао писани траг. Елам је познавао и традицију забаве. Чини се да су се управо у Еламу, пре око 4000 година, појавили први професионални акробате. Елам је освојио Саргон Акадски али нешто касније владари Елама су постављали и свргавали месопотамске краљеве. Елам је помогао уздизање Хамурабија а овај га је заузврат издао и потчинио својој власти. Еламити су учествовали рушењу Неоасирског царства да би постали провинција савезника, Мадијана, и коначно били аспорбовани у Персијску империју посредством које су остварили трајан утицај.

Са изузетним задовољством најављујемо први догађај у новој сезони религиолошких трибина које је се реализују у сарадњи Дома Омладине Београда и Библијског културног центра. Оно што овај догађај чини јединственим је чињеница да се можда и по први пут у овом веку на нашем подручјима и на српском језику јавља једна књига која представља тумачење једном од кључних новозаветних списа, Матејевог еванђеља. Ово тумачење, које својом методологијом и структуром, у потпуности прати прихваћене академске обрасце и критеријуме, потписали домаћи аутору, о. др Владислав Топаловић и о. др Дарко Ристов Ђого, обојица професори на Православном Богословском Факултету „Св. Василије Острошки“ при Универзитету у Источном Сарајеву. Тумачење које је пред нама представља синтезу савремних критичких приступа библијском тексту и патристичке егзегезе уз личне увиде и запажања чиме се постиже интегрални холистички приступ тексту који се практично чини разумљивим и актуелним за савременог читаоца.

Прилика да се осврнемо на 2021. год. сагледавајући открића до којих се дошло током ње у области библијске археологије је заиста јединствена. Упркос пандемији због које су отказана многа ископавања, дошло се до многих значајних открића. Многи од налаза не само да откривају општи амбијент библијских наратива, него потврђују и неке детаље из тих приповести. Критеријуми за избор најзначајнијих открића су: а) непосредна повезаност са местима, људима или догађајима који се спомињу у Светом писму или су у вези са композицијом самог Светог писма; б) у питању су нова открића или нове студије о ранијим открићима.

Последњи месец 2021. год. пружио је нека узбудљива открића у библијској археологији. Свако од њих је повезано са периодом Новог завета. Почнимо:

Последњи месец 2021. год. пружио је нека узбудљива открића у библијској археологији. Свако од њих је повезано са периодом Новог завета. Почнимо:

Велика је вера твоја – рекао је Господ жени коју Матеј назива Хананејком а Марко Сиро-феничанком (Мт 7:22; Мк 7:26). О коме народу говоре еванђелисти док описују овај догађај који се одиграо током једне (али не и једине) Христове посете крајевима тирским и сидонским (Мт 7:21)? У каквим односима су Хананеји, са којима су Израилци ступали у ужасавајуће крваве сукобе приликом насељавања у Ханану, са становницима хананског приобаља које је Херодот звао пурпурни народ односно народ пурпурне земље (Φοινικη)? Зашто је уопште тамошње становништво тако називано? Како је тај пурпурни народ тј. Феничани – иако војно нејак успео да створи вишемиленијумско царство које је трајало дуже него многе друге древнооријенталне империје? Зашто Израилци никада нису ратовали са Феничанима, иако су се сурово обрачунавали са њиховим сународницима у другим обалстима Ханана? Пророк Илија је био огорчени противник феничанске принцезе и израилске царице Језавеље а опет је у време кад беху многе удовице у Израилу био послат управо једној феничанској удовици из Сарепте сидонске (Лк 4:26). Ko су били Феничани? Одакле потичу? Где су живели? Са ким су трговали? Ово су неке од тема на које ћемо покушати са одговоримо у тексту који је пред нама.

У септембру прошле године је откривено родно место Марије Магдалене, жене која се оправдано или не сматра најзначајнијом новозаветном грешницом у вези са којом постоји много романтизованих наратива који су довели и до различитих књижевних и филмских остварења. Једно од апокрифних носи њено име, у њему је уздигнута у ранг апостола и супростављена св. ап. Петру. У канонским еванђељима се предстаља као једна од жена које су пратиле Христа (Лк 8:2). Она која се налазила под Христовим крстом и која је била међу мироносицама. Шта, међутим, значи Маријин надимак, Магдалена? У каснијем предању је истицано да је надимак изведен из имена једног од бројних места које је Христос походио. Наводно, поменуто место се сматрало родном местом Марије.Магдала је као насеље формирано вероватно у 2. в. пре Хр. у време Хасмонејске владавине и носила је име MagdalaNunayyaтј. место рибе. Јосиф Флавије је писао да је ово место било средиште устанка против Рима у коме је и сам учествовао. Ново откриће у овом древном граду наговештава неопходност мењања неких претпоставки у вези са амбијентом Галилеје у којој је Христос провео већи део свог јавног живота.