Египат

Током истраживања археолози су пронашли два нова панела подног мозаика у касноримској (5. в) синагоги у Хукоку, древном јеврејском селу. На једном панелу је приказана Нојева барка са паровима животиња, као што су лавови, леопарди и медведи. На другом панелу приказани су војници које гутају велике рибе, окружене преврнутим кочијама на раздвајању Црвеног мора. Такве слике су изузетно ретке у том временском периоду, каже директорка ископавања Џоди Магнес (Jodi Magness) са Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (University of North Carolina at Chapel Hill), чији рад је финансирало Национално географско друштво (National Geographic Society).

Клима која је претходила стварању првих краљевстава у Египту и његовом уједињењу под Првом египатском династијом, као и географија била је потпуно другачија него што је то данас. Облашћу Египта око Нила доминирале су мочваре, непроходно, неплодне и, неретко веома опасне. Временом, са порастом температуре у области долази до исушивања мочваре. Појаљују се прва алувијална острва богата флором и фауном, погодна за лов и земљорадњу. То је тренутак који је означио стварање услова за живот и напредак древног Египта. Овај моменат је овековечен у бројним египатским митовима који говоре о појављивању првобитног копна из безданих и бесплодних праисконских вода. У раној египатској историји, олтари су подизани на узвишењима која су фигурирала као подсетник на примодијално копно, било да су та узвишења била природна или су била вештачке хумке. Доцније, у египатским храмовима узвишена платформа у најсветијем делу храма, на којој се налазио кип божанства, имала је исти смисао. Пирамиде и облесци Египта, ти величанствени споменици који су опстали до наших дана, били су архитектонски израз овог истог веровања, као историјског искуства које се повезивало са боговима, пре свега благотворним дејством Сунца, било да се оно називало Ра, Атон или Амон.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Овомесечне вести укључују три открића у вези са именима која су се у древом свету сматрала божанским: Ваал, Хорус и ЈХВХ.

Протеклог месеца објављене су три значајне студије које се односе на древни Египат, Митани, Кипар и Израел. Сматрамо да су ово три најзначајнија открића у археологији библијског света током фебруара 2022. год.

Историја древног Египта, до Александрових освајања, трајала је више од три миленијума. Ова светска империја је током тог периода доживела многе променеали једна од константи у миленијумској историји земље Нила био је положај жена. Жене су у древном Египту имале право да се разведу и да буду наследнице мираза и чак и да управљају имањем умрлог супруга. У неким периодима идентитет се преносио кроз женску линију и стога није чудно да је и наследство било повезано са линијом мајке. Погребна уметност указује на висок положај која жена заузима уз свог супруга али ипак је осликавана тако да се укаже да мушкарац има првенство и да је жена његово власништво (добро поље) које треба да се култивише. Ипак, мушкарац је имао дужност да воли своју супругу више од целог света и да је чини срећном до саме смрти. Своју љубав је показивао тако што јој је обезбеђивао обиље хране, прелепе хаљине и миришљава уља. Рамзес III, нпр. као посебно достигнуће своје владавине, препознаје то што је омогућио да жена може слободно да путује без страха да ће бити нападнута на путу. С обзиром на овакав однос према жени не треба да чуди што је љубавна поезија имала значајно место у египатској књижевности, нарочито тзв. Новог Царства. Ова врста поезије у којој се вољена жена назива сестром (што рефлектује праксу фараона да ступају у брак са својим (полу)сестрама), изводила се уз пратњу музичара (пре свега харфиста и флаутиста), плесача и глумаца. Oво је, ипак, било повезано пре свега са женама које су припадале високом друштвеном статусу (двору и племићким кућама), док су жене нижих сталежа биле у значајно лошијем положају. Чак су и многе племкиње биле неписмене, што сугерише да је образовање жена било доступно пре свега уском кругу оних које су биле повезане са двором. У египатској иконографији тело жене је било представљено жутом бојом, за разлику од мушког тела које је било осликавано црвено, чиме се сугерише да је он, за разлику од ње био више везан за послове у пољу. Жена је обављала кућне ослове, спремала је храну и правила је одећу. Оне које су припадале вишим слојевима могле су се надати да ће им се посрећити да буду укључени у неке аспекте религијске или државне администрације. Стварност је била таква да су значајни административни положаји припадали мушкарцима. То успех неких жена чини још већим. Оне су успеле да дођу до самог трона, било као саветнице и владарке из сенки, било као истински фараони.

Археолошка открића у области библијске археологије која су обележила јануар ове године долазе нам из времена позног бронзаног и раног гвозденог доба. Међу њима су открића везана за два египатска фараона, Навинов олтар на гори Евал и царско имање у Јерусалиму из 7. в. пре Хр.

Хурити (јевр. חרי, LXX Χορραιοι) су један од бројних народа који се спомињу као становници Ханана пре насељавања Израилаца у Обећаној земљи. Хурити се спомињу још у акадским изворима као народ насељен на северу Месопотамије,источно од Тигра. Владари са хуритским именима су јављају се и у плочицама из Алаха (познији период старовавилонског царства).Језик обичних народа припадао је породици севернокавкаских језика и у неким случајевима је толико утицао на акадски да су неки научници предлагали да се може говорити о хуро-акадском језику. Хурити су, највероватније, били сродни припадницима Урарту народа који је имао своје краљевство на Арарату а од којих наводно воде порекло савремени Курди и Јермени.Повезивање Митанија са Урартуом има одређену улогу у јерменској националној историографији, док неки курдски кланови и данас носе име Митани, што је име хуритског краљевства.

Велика је вера твоја – рекао је Господ жени коју Матеј назива Хананејком а Марко Сиро-феничанком (Мт 7:22; Мк 7:26). О коме народу говоре еванђелисти док описују овај догађај који се одиграо током једне (али не и једине) Христове посете крајевима тирским и сидонским (Мт 7:21)? У каквим односима су Хананеји, са којима су Израилци ступали у ужасавајуће крваве сукобе приликом насељавања у Ханану, са становницима хананског приобаља које је Херодот звао пурпурни народ односно народ пурпурне земље (Φοινικη)? Зашто је уопште тамошње становништво тако називано? Како је тај пурпурни народ тј. Феничани – иако војно нејак успео да створи вишемиленијумско царство које је трајало дуже него многе друге древнооријенталне империје? Зашто Израилци никада нису ратовали са Феничанима, иако су се сурово обрачунавали са њиховим сународницима у другим обалстима Ханана? Пророк Илија је био огорчени противник феничанске принцезе и израилске царице Језавеље а опет је у време кад беху многе удовице у Израилу био послат управо једној феничанској удовици из Сарепте сидонске (Лк 4:26). Ko су били Феничани? Одакле потичу? Где су живели? Са ким су трговали? Ово су неке од тема на које ћемо покушати са одговоримо у тексту који је пред нама.

Египaтски извори потврђују да је знаменити ханански град са империјом имао интезивне комерцијалне односе од времена 4. Династије (2613–2494 пре Хр), што сугерише да Хананци у област Сиро-палестине долазе око 3000 год пре Хр. То је време када се етничка припадност још увек не повезује са етничким сродством већ са јавним прихватањем договореног корпоративног идентитета (заједничке вредности, заједничка предања и веровања). Ханан је, стога, ознака територије а Хананац је био становник територије Ханана (уп. Јзк 16:3) без обзира којој породичној, клановској, племенској и градској групацији региону савременог Либана, југозападне Сирије, Израела, Палестине и западног Јордана припада. То потврђује и натпис Мернептахове стеле где се Израил набраја као један од хананских народа. Израил је, чини се, ограничени етнички или политички идентитет унутар Ханана, Израилац Хананац који је био поданик Израилског царства, или Хананац који се поистоветио са културним сећањем на то царство. Па, ипак, Израилци – макар они чији је глас сачуван у библијском тексту, Хананце су доживљавали као друге признајући им да су били насељени на територији коју су Израилци постапено заузимали. Ко су били ти пре-израилски становници Ханана?