Нови Завет

Изградња овог пута можда је био део напора да се умире становници Јерусалима, изјавио је коаутор рада археолог Нахшон Зантон (Nahshon Szanton). Др Ариел додаје да се разлог изградње не може поуздано утврдити иако сви ови разлози налазе подршку у историјским документима.Истраживачи кажу да је могуће да је Пилат дао изградити улицу како би се смањиле тензије са јеврејским становништвом. То је можда био део поступака који су имали за циљ да се Јерусалим уклопи у римски свет, а делом можда имао за циљ да се углед имена [Понтија Пилата] повећа великим грађевинским пројектима. Па, ипак, Пилатово име није остало запамћено по покретању великих грађевинских пројеката, већ по томе што је судио Исусу Христу предавши га на распеће.

Представљена је величанствена визија свештенства хришћана који светотајинско искуство претачу у етичку мисију. У тој визији светишта и свештенства има места за сав народ Божији чија је мисија усмерена на преображавање свег света у дом Божији. Као и новостворени човек у Едему, свештенство хришћанина не исцпљује се у сакраменталном животу нити друштвено-етичким категоријама, већ има космолошке димензије. Хришћанин, који у Христу постаје Нови Адам, има одговорност према читавом тварном свету. Он је позван је да тај свет чини светим и подесним станом Божијим. Скинија и храм су својом архитектонском структуром, украсном орнаментиком и храмовним прибором (свештеним сасудима) формирани тако да представљају сећање на Едем као првобитно светиште у којем је човек постављен у позицију цар-свештеника твари. Формирајући овакав поглед на свет и човека, библијски писци се представљају као свесни и савесни и богослови који су преузимали позитивне тековине постојећег религиолошко-храмовног богословља древног Оријента надограђујући га оригиналним идејама обликујући величанствени концепт максималистичке свештене антропологије

Пре појављивања ислама у 7. в., Арабија је била дом другачије монотеистичке религије. Чини се да су древни Арабљани, односно нека њихова племена, вековима пре него је Мухамед ступио на историјску сцену, прихватила хришћанство. И док је присуство хришћанства у Арабији било познато из писаних извора који су остављали хришћански писци који нису били Арабљани, као што је бл. Јероним, знаменити научник и преводилац Библије, нова открића доказују присуство хришћанства у предисламској Арабији. На широким просторима пустиње источно од реке Јордан постоје хиљаде древних натписа, од којих неки користе хришћанску терминологију.

Тада ми је Мардук, мој господар, говорио у вези Е-темен-анки, зигурата Вавилона. Он је још пре дана моје владавине био веома оштећен тако да је изгледало да су му темељи пропали до прсију доњег света уместо да се бори да досеже небеса. Стога, направио сам матокове, лопате и калупе за опеке. Положио сам их у руке бројних радника сакупљених са територије широм мојега царства. Дао сам да праве опеке од глине, безбројне попут капи кише које ће бити обложене слоновачом, ебановином и мусукану-дрветом. Река Арахту је носила битумен попут великог потопа. Мудрошћу дарованом од богова Еа и Мардука, Набуа и Нисабе, великим умом који је допустио да поседујем бог који ме је створио размишљао сам својим великим разумом. Позвао сам најмудрије стручњаке да премере земљу и одреде димензије правилом дванаест лаката. Мајстори-градитељи су затегли мерне конопце и одредили су границе, а ја сам за њих тражио потврду саветујући се са боговима Самасом, Ададом и Мардуком. И колико год умом био несигуран у димензије велики богови су ме научили истини пoсредством пророчишта. Умећем егзорцизма, мудрошћу Еа и Мардука очистио сам простор и поставио темељ на постојећим древним основама. У темеље сам положио злато, сребро, драго камење са планина и из мора. Испод опека сам поставио мноштво уља, миромириса и црвене земље. Направио сам представу свог царског лика како носи кошару са земљом коју сам поставио на различита места темељне платформе. Учинио сам да то буде задивљење, као у ранијим временима, у част мог господара Мардука.

Са изузетним задовољством најављујемо први догађај у новој сезони религиолошких трибина које је се реализују у сарадњи Дома Омладине Београда и Библијског културног центра. Оно што овај догађај чини јединственим је чињеница да се можда и по први пут у овом веку на нашем подручјима и на српском језику јавља једна књига која представља тумачење једном од кључних новозаветних списа, Матејевог еванђеља. Ово тумачење, које својом методологијом и структуром, у потпуности прати прихваћене академске обрасце и критеријуме, потписали домаћи аутору, о. др Владислав Топаловић и о. др Дарко Ристов Ђого, обојица професори на Православном Богословском Факултету „Св. Василије Острошки“ при Универзитету у Источном Сарајеву. Тумачење које је пред нама представља синтезу савремних критичких приступа библијском тексту и патристичке егзегезе уз личне увиде и запажања чиме се постиже интегрални холистички приступ тексту који се практично чини разумљивим и актуелним за савременог читаоца.

Прилика да се осврнемо на 2021. год. сагледавајући открића до којих се дошло током ње у области библијске археологије је заиста јединствена. Упркос пандемији због које су отказана многа ископавања, дошло се до многих значајних открића. Многи од налаза не само да откривају општи амбијент библијских наратива, него потврђују и неке детаље из тих приповести. Критеријуми за избор најзначајнијих открића су: а) непосредна повезаност са местима, људима или догађајима који се спомињу у Светом писму или су у вези са композицијом самог Светог писма; б) у питању су нова открића или нове студије о ранијим открићима.

Последњи месец 2021. год. пружио је нека узбудљива открића у библијској археологији. Свако од њих је повезано са периодом Новог завета. Почнимо:

Последњи месец 2021. год. пружио је нека узбудљива открића у библијској археологији. Свако од њих је повезано са периодом Новог завета. Почнимо:

Велика је вера твоја – рекао је Господ жени коју Матеј назива Хананејком а Марко Сиро-феничанком (Мт 7:22; Мк 7:26). О коме народу говоре еванђелисти док описују овај догађај који се одиграо током једне (али не и једине) Христове посете крајевима тирским и сидонским (Мт 7:21)? У каквим односима су Хананеји, са којима су Израилци ступали у ужасавајуће крваве сукобе приликом насељавања у Ханану, са становницима хананског приобаља које је Херодот звао пурпурни народ односно народ пурпурне земље (Φοινικη)? Зашто је уопште тамошње становништво тако називано? Како је тај пурпурни народ тј. Феничани – иако војно нејак успео да створи вишемиленијумско царство које је трајало дуже него многе друге древнооријенталне империје? Зашто Израилци никада нису ратовали са Феничанима, иако су се сурово обрачунавали са њиховим сународницима у другим обалстима Ханана? Пророк Илија је био огорчени противник феничанске принцезе и израилске царице Језавеље а опет је у време кад беху многе удовице у Израилу био послат управо једној феничанској удовици из Сарепте сидонске (Лк 4:26). Ko су били Феничани? Одакле потичу? Где су живели? Са ким су трговали? Ово су неке од тема на које ћемо покушати са одговоримо у тексту који је пред нама.

У септембру прошле године је откривено родно место Марије Магдалене, жене која се оправдано или не сматра најзначајнијом новозаветном грешницом у вези са којом постоји много романтизованих наратива који су довели и до различитих књижевних и филмских остварења. Једно од апокрифних носи њено име, у њему је уздигнута у ранг апостола и супростављена св. ап. Петру. У канонским еванђељима се предстаља као једна од жена које су пратиле Христа (Лк 8:2). Она која се налазила под Христовим крстом и која је била међу мироносицама. Шта, међутим, значи Маријин надимак, Магдалена? У каснијем предању је истицано да је надимак изведен из имена једног од бројних места које је Христос походио. Наводно, поменуто место се сматрало родном местом Марије.Магдала је као насеље формирано вероватно у 2. в. пре Хр. у време Хасмонејске владавине и носила је име MagdalaNunayyaтј. место рибе. Јосиф Флавије је писао да је ово место било средиште устанка против Рима у коме је и сам учествовао. Ново откриће у овом древном граду наговештава неопходност мењања неких претпоставки у вези са амбијентом Галилеје у којој је Христос провео већи део свог јавног живота.