Стари Завет

Пустињски змајеви били су заправо дуги камени зидови који су се каткад миљама протезали вођени тачкама или ограђеним просторима са рупама ка којима је усмераванa ловина. Технике лова древних заједница биле су честа тема проучавања, али не и специфичан лов који је подразумевао технике хватања већег броја животиња у замке. Недавна истраживања теже да премосте овај јаз усредсређујући се на спектакуларне примере типова замки које се проучавају мултидисциплинарно, односно археолошки, антрополошки, биоархеолошки и геоархеолошки, геоматикчи и статистички, и геохронолошки.

Ашур (савр. Qala’at Sherqat), je био престоница древног асiрског краљевства-града (2025–1364. пре Хр.), Средњеасирског царства (1363–912. пре Хр.), а једно време и Неоасирског царства (911. –609. пре Хр). Остаци града леже на западној обали реке Тигар у ирачком дистрикту al-Shirqat. Почеци насељавања локације града сежу у 3. миленијум пре Хр. Током периода 2. миленијум - 614. год. пре Хр. у Ашуру је стајао храм-торањ познат као зигурат, посвећен богу Ашшуру (асирска верзија Енлила). Ово божанство је било поглавар божанског пантеона асиро-месопотамске религији. Верује се да је свету грађевину, која се на сумерском језику назива Earattakišarra, обновио Шамши-Адад I (вл. 1808-1776. пре Хр.), као велики зигурат, што је потврђено краљевским натписима. Асирски цареви су у 1. миленијуму пре Хр. неколико пута селили своју резиденцију, Ашур је задржао своју функцију главног места обожавања истоименог града и царског бога све до његовог уништења 614. год. пре Хр.

"Ја, Асурбанипал ... бринуо сам се о Небовој мудрости, о свим исписаним и глиненим плочама, о њиховим тајнама и потешкоћама које сам решио"– записао је неоасирски владар, оснивач прве и вероватно једне од највећих античких библиотека Оријента тврдећи, у неким другим текстовима да је овладао клинописом не само акадског већ и сумерског језика који се у његово време, као и миленијум раније сматрао сакралним језиком мистерија. Да ли нове технологије тај у друге древне језике моћи да учини доступнијим и разумљивијим широкој групи заинтересованих читалаца?

Древна Петра је, засигурно, једна од најатрктивнијих локација за оне који хоће да се упознају са библијским светом и његовим археолошким и културолошким благом. Саградили су је и својом престоницом учинили Навутејци, мање познат народ древног Оријента. Проналазак храма посвећен њиховом врховном богу, Душари под водама које окружују Италско полуострво показује да су били утицајни трговци широм древног Римског царства, и засигурно представља једно од најзначајнијих открића овог месеца. Велики пажњу је привукао и проналазак фрагмента старосиријског превода Еванђеља испод грчког и грузијског текста, али прво место додељујемо новом читању Офелског натписа којим се овај текст повезује са древним Савејским краљевством, али и библијском приповешћу о његовој краљиви и цару Соломону, сусрету који је надахнуо бројне уметнике кроз истoрију.

Археолози Шпанског националног истраживачког савета (Spain’s National Research Council, SNRC) који ископавају локалитет Casasdel Turunuelo, открили су прве трагове древног народа Тартесос. Невероватни резултати ископавања осветлили су древну мистериозну цивилизацију која је цветала у јужној Шпанији неколико векова пре Хр. Тартесијанци, за које се сматра да су живели у јужној Иберији (данашња Андалузија и Екстремадура), сматрају се једном од најранијих западноевропских цивилизација и вероватно првом на Иберијском полуострву. Прво археолошко откриће које сугерише да је Тартесос постојао у стварности, а не само у легендама, било је 1958. године, када је у Камасу, у близини Севиље, откривена серија спектакуларних златних амајлија. Од тада о овој цивилизацији црпимо податке захваљујући археолошким ископавањима на бројним локалитетима међу.

Тим поводних археолога који раде на обали Италије идентификовао је потопљени навутејски храм који датира из 1. в. хр. ере, саопштило је Италијанско министарство културе (ItalianMinistryofCulture). Ово је први навутејски храм који је откривен ван традиционалне територије која се повизавала са арпаким краљевством Навутеја успостављеног на подручју од јужне Сирије до северне Арабије. Престоница града била је у древној Петри, граду уклесаном у станама у савременом Јордану.

Током претходног месеца бројна археолошка открића или студије о ранијим открићима су привукле пажњу шире јавности. Нека од њих су била повезана са Египтом, нека самим Изеаелом и једно од таквих, бакарна удица из Ашкелона, је нашла место међу најзначајнијима. Ипак, у односу на оов откриће дајемо предност реконструкцији потенцијалне звездане навигације критско-минојских морепловаца и откићу неолитских светиштана подручју Арабије.

Књига садржи преглед открића не само са простора Палестине, него и диљем древног света – са простора Египта, Месопотамије, Хетитског царства, Леванта, Рима, Грчке итд. Ово издање не само да даје систематичан хронолошки преглед на српском језику, него је њена предност у томе што за скоро свако откриће разјашњава библијски контекст, односно, повезује са конкретним текстом на који то откриће има ефекат. Књига обједињује и бројна открића повезана са Новим Заветом и историјом Цркве: идентификован је плесни подијум повезан са осудом и смрћу Јована Крститеља, у парку Аскелон се врше ископавања како би се открила највећа римска базилика у Израелу и анализа бродске олупине доноси нове хришћанске артефакте. Закључно се може рећи да књига може бити веома корисна за све оне који се академски баве археолошким истраживањима са простора Блиског Истока у циљу праћења најновијег пресека истраживања. Осим тога, књига је добра за студенте који пишу радове у вези са овим темама као почетна тачка за даље истраживање, као и за све заинтересоване читаоце који желе да продубе своја познавања Библије.

Било је то 02. новембра 1930. год., у времену када је у значајном делу западног света и даље владала јасна расна сеграгација, а у Африци снажна доминација белих Африканера који су снажно, каткад и сурово, доминирали над црним становништвом у друштву које је и даље познавало ропство. Африка је у потпуности била колонизовани континент, и то од стране европских земаља Италије, Француске и Велике Британије. Две земље, хибриднo створена Либерија и древна Етиопија су биле две једине самосталне државе. Тог 02. новембра у једној од њих, древној Етиопији, окупили су се представници свих тих колонизаторских снага на једном посебном догађају, крунисању Рас Тафари Маконена. Рас Тафари Маконен наследио је прастрица краља Менелика II, али се није задвољио титулом коју је он има, већ се прогласио царем Африке и Азије. При ступању на престо променио је име у Хаиле (етиоп. снага) Селасије (Св. Тројица) односно, Снага Свете Тројице. Пуна титула је гласила: Његово Царско Величанство Хајле Селасије I, Цар Царева, Господар Господара, Освајачки Лав Јудејског Племена, Изабраник Божји, њој је 1965. год. после сазивања Конференције оријенталних праволасвних цркава, додато и звање заштитиника вере. Активизам Хајла Селасија, његова мировна посредовања и борба за права и емципацију црног становништва на афричком континенту (а и шире) снажно су му подигли углед на међународној сцени (иако је то водило успореним реформама у самој Етиопији и коначно пучу у којем је цар свргнут са власти), давши му чак и религијски смисао црног месије, па чак га учинивши и оснивачем религије (растафијанства) препознатљиве по вери да је Хаиле Селасије божанска инкарнација, одбацивању западног друштва, дредовима (и реге-звуку) и конзумирању канабиса у ритуалне сврхе. Селасије можда и није желео да оде тако далеко, али сама његова титула укључивала је јасне месијанске моменте. Цар царева, господар господара је несумњиво алузија на месијанску апокалиптичку титулу самога Христа повезану са Његовим другим доласком (Отк 19:16). Ништа мање индикативно је звање Освајачки Лав Јудејског Племена. Оно са једне стране изнова призива у сећање апокалиптичке сцене последњег новозаветног списа (Отк 5:5), а са друге се ослања на древно предање о етиопским владарима, веома живо у тамошњој јеврејској и хришћанској заједници, о давидистичко-соломоновском пореклу етиопских владара. Да ли је дешифровање тзв. sabaean inscription (савејског или шебског натписа) дефинитивно разбило легенду о Етиопији као легендарној Савеји (Шеби) из које је у посету Соломону дошла знаменита краљица савска (1Цар 10; 1Дн 9)?

Према саопштењу Израелске управе за антиквитете (The Israel Antiquities Authority, IAA) археолози су у Ашекелону пронашли бакарну удицу стару шест миленијума. Налаз се датира у период халколита (око 4500–3300. пре Хр). Село је било смештено поред језера које је периодично плавило подручје, тако да су куће прављене на сувим местима. Тако је удица успела да преживи хиљаде година, а да је корозија не уништи.