Стари Завет

Соломон је саградио Мило и затворио пробој Давидовог града, свог оца. 1Цар 11:27

Као појединац, породични човек, прелазни лик из породице у нацију и посредник суптилнијег облика Провиђења него што је то раније виђено у Постању, Јосиф је различито оцењиван. Док неки читаоци сматрају да је Јосиф најпривлачнија личност Библије, други су строги према њему, и такав приступ препознатљив је још у древним мидрашима који га представљају као дериште, немилосрдног брата и деспота који је припремио пут за израилско ропство. Једино сигурно је да Јосиф остаје вечна личност у западној култури, лепо компоновани палимпсест, библијско платно које непрестано префарбавају различити аутори и уметници, древни и модерни, јеврејски, хришћански и муслимански, верски и световни, мушки и женски. Он се приказује као идеални администратор, са вештином управљања кога краси разборитост и самоконтрола, али не траба заборавити ни Пост 37 и Пост 42 где су Јосифови поступци мање узорни. Јосиф ће бити велик као и сам фараон (41:40), а његов успех се три пута приписује Божјем присуству (Пост 39:2-3.21.23; 41:38-39). Истовремено је крајње прагматични администратор који намеће порез египатском становништву, а својим сродницима обезбеђује олакшице.

Поједине библијске приповести миленијумима импресионирају читаоце драматиком, снагом описаних ликова, темама које покрећу и лепотом исказа којима се поменуте теме представљају читаоцима. Њихова снага је толика да готово боје наше читање Писма у свеукупности иако су, готово у потпуности, одсутне из других делова Библије. Приповест о Јосифу и његовој браћи је једна од таквих. Запањујуће је да Авраам, Исак и Јаков у Постању заједно добијају двадесет и три поглавља, док је Јосифу самом дато тринаест. Ипак, док се нпр. теме стварања или изласка, посредно или непосредно, јављају у готово свим познијим библијским списима, Јосиф, коме је у наративу Постања дато највише места, упадљиво је одсутан из остатка старозаветне приповести. Име Јосиф се 57 пута спомиње у Старом завету. У 5 случајева у питању је лично име, али се не односи на вољеног Јаковљевог сина (Бр 13:17; Јзк 10:42; Нем 12:14; 1Дн 25:2.9). Јосиф 45 пута је ознака пламена, док се ван постања праотац Јосиф спомиње непосредно само 7 пута (Изл 1:5-6.8; ИНав 13:19; 24:35; Пс 105:17; 1Дн 2:2; 5:1). У Новом завету Јосиф се спомиње на два места, оба пута у контексту рекапитулације старозаветне историје. Истакнутост приче о Јосифу у Постању и недостатак референци на њега након тога представљају посебан изазов за оне који приповест желе да сагледају у контексту Библије као целине (тзв. канонски приступ). Како тумачи треба да читају причу о Јосифу у контексту целокупног наратива из Постања и на крају у канонском контексту? Питање Јосифовог места у канону блиско је повезано са другим, ужим библијско-теолошким питањем: да ли је Јосиф тип Месије? Светоотачки коментатори су тврдили да је типолошки однос између праоца и Христа известан. Очигледне сличности између ове две фигуре довеле су до предањског тумачења унутар хришћанства које види Јосифа, на његовом путу ка слави кроз патњу, као предзнак живота Исуса из Назарета.

Више од 3.200 год. након смрти Рамзеса Великог (вл. 1279–1213. пре Хр.), идентификован је велики део његовог гробног саркофага. Објављујући у часопису Revue d’Égyptologie, Фредерик Паираудеау (Frédéric Payraudeau), проф. египтологије на Универзитету Сорбона (Sorbonne University), предложио је да је исписани гранитни фрагмент откривен пре скоро 15 година некада припадао спољашњем ковчегу једног од најпознатијих египатских монарха.

Храм цара Соломона био је величанствен. Како је описано у 1Цар 6–7, храм је био подељен на три дела: предворје (улам), спољашње светиште (хеикхал) и унутрашње светиште (девир), такође познато и као Светиња над светињама. Саграђен од камена и покривен дрвеним гредама, Соломонов храм је био комплексно украшен. Унутрашњи зидови и подови били су обложени дрвеним даскама и прекривени златом. Било је потребно седам година да се храм и инвентар доврше.

Пре више од једног века откривене су, током археолошке експедиције у Ираку, изузетно ретке клинасте плоче из Месопотамије које датирају у 2.миленијум пре Хр. Уследиле су деценије научничког истраживања чији је резултат објављен у новом чланку, а садржи потпуни превод клинописа са ових невероватним таблица. На плочама су исписана пророштва о пропасти, а у вези са помрачењем Месеца. У древним цивилизацијама овакве појаве су схватале као знамења долазећих катастрофа, масовне смрти и сталне опасности.

Споменик израилском преласку реке Јордан, место жртвовања, место смрти краља Агага, Гилгал је можда једно од најважнијих библијских места. Но да ли је Гиглал уопште једно место? Гилгал се помиње више од 40 пута у Библији, али научници су и даље изузетно несигурни у погледу локације или историје локације. Неки чак верују да Гилгал није био одређено место, већ једноставно описни израз за одређени тип насеља. Објављујући у часопису Тел Авив, археолог Надав Нааман (Nadav Naaman) тврди да је Гилгал у ствари био једно култно место које се налази само неколико километара од Јерихона.

Исписане таблице се налазе широм древне Месопотамије, где су коришћене миленијумима за обележавање монументалних конструкција краљева и званичника. Сада, они такође могу помоћи археолозима да боље датирају древне догађаје. Објављујући своје резултате у часопису , међународни тим истраживача је узорковао 40 исписаних опека које датирају у период 3-1. миленијум пре Хр. да би идентификовао јачину Земљиног магнетног поља у време када су направљене.

Олтарско светиште на отвореном, названо бамах (множина бамот), познато је кроз неколико књига библијског канона — али највише од из 1-2Царевима, где они играју истакнуту улогу у процени перформанси цара. Бамот, који се у преводима Библије често назива „висинама“, била су места за богослужење која су обично садржавала олтар. Опште разумевање бамаха и начина на који је функционисао може се стећи коришћењем доказа из библијског текста, као и археологије.

Северни Ирак је предео препун историјског и економског значаја. Током раног 20. в., међународни нафтни конзорцијуми слали су бизнисмене, геологе и инжењере у то подручје у потрази за нафтом. Њихова истраживања су их на крају довела до хумка Yorghan Tepe, око 16км југозападно од Киркука. Случајни налази и накнадна ископавања открила су да је ово место древни Нузи, напредан град из бронзаног доба чије су сада познате Нузи плоче осветљавале интригантне правне обичаје који подсећају на оне забележене у ери праотаца Израила описаној у Постању.