Стари Завет

Савремено друштво је обележено „пост“ префиксом. И док се на једној страни говори о постхришћанском (па и пострелигијском) друштву, на другој страни се говори о постсекуларном друштву. То је амбијент у којем се снажно поставља питање религиозности у јавној сфери, нарочито религиозности која би била организована и иституциолизована. И док са једне стране постоји притисак да се религија потисне у сферу искључиво приватног и интимног, са друге се истиче да религијске институције - које су се показале као историјски битни фактори у формирању и очувању нациоланог и културног наслеђа – и даље имају своје место у јавној сфери и да су позване да се изјашњавају у вези са друштвеним збивањима која препознају као битна за религијски, етички, културни, па и политички живот.

Сведоци вере библијске давнине нису до сада искусили коначно есхатолошко избављењебољег васкрсења, не због својих недостатака већ Божије жеље да га и ми искусимо заједно са њима (ст 40). Есхатолошко сједињење о којем говори аутор Химне стога јесте сједињење старозаветних и новозаветних сведока вере у Христу као централној тачки и месту сусрета. Постизање тог сједињења, као коначног циља, захтева подвиг вере и истрајности и писац Посланице управо позива слушаоце да уложе напор у том правцу уздижући се у есхатолошку реалност попут древних сведока вере о којима су читали. Писац изнова, мада прећутно, употребљава мотив ходочашћа повезан са праоцима Израиља како би описао дијалектику између вере и наде. Нада је, према његовом схватању, способност да се наслути будући невидљиви свет, а практична последица наде јесте живот ходочашћа вере ка божанском обећању, ходочашћа које се врши у богослужбеном животу хришћанске заједнице (Јевр 11:6). Вера, стога, потврђује реалност онога у шта се надамо, стварност божанског обећања. Истиче се да сви наведени и ненаведени сведоци вере јесу препознати и признати од Бога, али да још увек нису искусили коначно испуњење божанских обећања (види: 11:2.11.33; 12:1 уп. 6:15; 11:11.33), јер је Божија намера да они који су се унапред уздали у Христа у њему буду сједињени са нама (уп. 10:14; Еф 1:2).

Јован Златоусти примећује да се вера једних сведока из древности осликава у томе што су избегли оштрицу мача, док се код других препознаје у томе што су од мача пострадали. У томе поменути отац препознаје два квалитета вере истичући да су кроз оба учињене велике ствари. Аутор Химне истиче да су наведени сведоци вере били лишени свега, и неретко и сопствених живота, управо зато што су посведочили своју веру као потпуну и безрезервну верност. У контрасту са тим, аутор Посланице управо њих који су аскетским одрицањем доспели до крајњег сиромаштва и оскудице, представља као вредност вишу од свемира. Свет, међутим, не беше достојан те космичке вредности чак иако га она (као спона са Богом), одржава у животу.

Слично поменутим великанима античке књижевности и реторике и писац Химне вере ванредно елегантном реторичком стилском фигуром у нарацију уводи више судија Израилових. Набраја шест, наизглед произвољно издвојених личности, али на такав начин да се у позадини потцртавају и они који нису именом споменути због ограничења у времену. Писац прећуно истиче да је у историји Израила превише примера победносне вере, да би могао све да их поименице наведе. Он као да жели да су дела вере, наведена у ст 33-34, за његове читаоце значајнија од оних који су та дела чинили. Поменута дела вере нису повезана искључиво са појединачно наведеним личностима ст 32, већ се могу узети као општи приказ подвига којима је у овом историјском периоду Старог завета показана и посведочена вера народа Божијега.

Период судија Израилових је један од најмрачнијих периода историје старозаветног народа Божијег. То је био период великих и тешких трансформација. Смрт Исуса Навина означила је нестајање централног ауторитета. Израил је до тада био чврсти савез племена у незауставивом ратном походу. Племена су, сада, расељена по територијама на којима су и даље живели и староседеоци. Ханански народи на овој територији живели већ дужи низ деценија (па и векова). Досегли су културни ниво који је знатно надилазио цивилизацијске форме израилских номада. Хананска култура је била чврсто повезана са хананским култом, пре свега веома сензуалном и Израилцима изразито примамљивом – култу плодности (који је укључивао и сакралну проституцију). Главно божанство је било Ваал, а његова дружбеница је била Астарота (или Анат), сензуална хананска богиња љубави и рата. Хананска религија била је, по Израил, вишеструко опаснија, него хананске војске – писали су добри познаваоци овог периода. Управо стога, историја доба судија одажава период анархије унутар којег се појављује неколицина светлих тачака, харизматских личности, који израилски народ воде ка покајању. У књизи су сачувана древна предања која су обликована од стране дефтерономистичког писца.

Вера која је карактерисала Раву показала се знаком распознавања којим одвојена од неверујућих (непокорних) становника Јерихона (ИНав 6:17.21). Оригинални термин којим се описују становници Јерихона раније је употребљен да опише неверне Израилце који су помрли у пустињи (Јевр 3:18). Библијски писац исказује став да је то заправо вера, а не биолошка, социјална или етничка припадност, оно што одређује место човека пред Богом и у заједници народа Божијег (упр. Јевр 10:38). Рава својим примером, убедљиво сведочи о универзалности спасења која своје коначно реализовање има у свеобухватности еванђеља Христовог, чији је предак Рава и била.

Вера се, дакле, показује као послушност божанским наредбама. За заједницу вере којој је ова омилија упућена, порука је јасна: послушна вера постиже циљ зато што се Бог укључује у борбу свог народа, борбу која није против крви и тела, већ против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима (Еф 6:12). Библијска приповест, у светлости новозаветне благовести, сведочи да је вера учешће у свештеном рату, рату започетом на небу (Отк 12:7-9), добијеном на крсту и у празном гробу, рату за улазак у небески Ханан, у земљу живих. То је рат против греха и свега што нас искључује из богослужбене заједнице свег Израила, рат против страсти у нама и њихове манифестације у друштву око нас, рат за успостављање Царства Божијег.

Освајање Ханана од стране Израилаца, односно насељавање изабраног народа у Обећаној земљи, неодвојиво je повезано са ранијом библијском нарацијом. Богословски, повезано je са нарацијом о праоцима Израила, Авраамом, Исааком и Јаковом. Историјски (свакако и богословски) повезано је са нарацијом о изласку из Египта. Најпре ћемо се осврнути на питања историјског карактера. Прво међу њима је питање датирања освајања хананских градова.

Треба имати на уму да као и потоп Нови завет и прелазак преко Црвеног мора, препознаје као типолошку слику. У њој открива богослужбени смисао и о овом догађају говори као о крштењу Израила у Мојсеју и у мору (1Кор 10:2). То није случајно и, заправо, показује колико су новозаветни аутори исправно схватили прави смисао овог догађаја, објављеног још приликом Мојсејевог позвања код несагориве купине. Тада му Јахве објављује циљ изласка говорећи кад изведеш народ из Мисира, служићете Богу на овој Гори (Изл 3:12). Ове речи сугеришу да циљ изласка није просто ослобођење од ропства фараону и Египту (као архетипским сликама зла, греха и смрти), већ ослобођење за служење Богу, за богослужење - Израилци су ослобођени робовања да би (бого)служили.

Пасха, Господња Пасха, јер из смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог преведе нас, све који победничку песму певамо – Христос Васкрсе из мртвих. Ове речи нас убедљиво подсећају да је Пасха и некада и до данас остала чин прослављања божанског дела спасења од ропства и смрти, слављење победе живота утемељене на Христовој жртвеној крви и његовом славном васкрсењу. Христос као новозаветна Пасха не само да испуњава старозаветни образац, него нам омогућује и богослужбену заједницу са свима онима који су вером изашли из Египта, било у историјском или духовном смислу. То је заједница у коју смо и ми позвани.