The Milestones

Иштар-капија (арапски: بوابة عشتار) била je осма капија која je водила у унутрашњост града Вавилона. Изграђена је око 575. пре Хр. по налогу цара Навуходоносора II на северној страни града. Иако се о Иштар-капија говори у клинастим текстовима још у старовавилонском периоду, њихови познати материјални докази потичу из радних пројеката које је изводио Навуходоносор II.

Говорећи о смрти Јована Крститеља Флавије је рекао да је погубљење извршено у тврђави Махаерусу (Machaerus), која се налазила у близини Мртвог мора, на територији данашње Краљевине Јордан.

„Кажи синовима Израиљевим и реци им нека ставе ресе на скутове своје одеће они и њихова поколења. На ресу свакога скута нек ставе врпцу од плавога гримиза" (Бр 15:38). Какву је хаљину носио израилски владар пре 3000 година? Љубичаста, плава и црвена одећа била је истакнута међу његовом гардеробом.

Неки научници су склони да верују да је цар Давид био више мит него истински човек који, чак иако је постојао, није био ништа више од племенског поглавара, али засигурно не и историјски цар израилске династије. Неки га упоређују са митским краљем Артуром. Да ли постоје и колико су поуздани, ванбиблијски подаци и сведочанства о овом владару кога Свето Писмо представља не само као родозачетника најдуготрајније лозе древног Оријента већ и као далеког претка самога Месије, Исуса Христа?

Пре десет година Eilat Mazar написала је чланак у BAR сугеришући где би, према њеном схватању, могли да буду остаци Давидове палате. Предложила је да је треба тражити у северној области најстаријег дела Јерусалима који је познат као Давидов град. Читаву деценију доцније, после мукотрпног процеса обезбеђивања средстава и подршке за ископавања на наведеној локацији и дивног процеса упознавања богатих ископина пронађених на истој, она износи резултате свог рада остављајући читаоцима да просуде да ли јепронашла Давидову палату или не...

Аутор текста указује на могућност поистовећивања библијског Јосифа и египатског званичника чија је мумија пронађена у Долини краљева 1905.год. Поменути званичник је живео током позног периода 18. египатске династије. Иако текст можда није довољно убедљив у вези тврдње да су Јуја и Јосиф иста личност, нарочито због тога што апстрахује библијску референцу која сведочи да су Израилци приликом изласка са собом понели Јосифиво тело, текст може - у најмању руку - да нам укаже на потенцијал археолошког реконструисања библисјког наратива са једне, и да нам помогне да боље упознамо атмесферу у коју је смештен тај наратив са друге стране.

Прва-стих линија паралелизма представља, стога, вапај који човек упућује небеском Оцу молећи га не толико да буде лишен и заштићем од искушења (којима, уосталом, треба да се радује будући да кушање вере трпљење гради, Јк 1:2), колико да не буде потпуно и неповратно пасивизирани и препуштени (дословно однесени ка) искушењу, препуштен коначној смрти у коју га вуче зли и од које нас може једино Отац избавити. На неки начин свако искушење је смртоносна замка ка којој нас носи Бог својим избављењем га преображавајући у изградњу наше вере и трпљења. Став призивања божанског искушења је, стога, најзначајнијаживотна позиција у животним околностима кроз које пролазимо молећи се да не будемо уведени у искушења не могу заобићи на путу ка Царству које чекамо иако је оно већ ту, међу нама.

Много пута смо изговорили ове речи. Када смо последњи пут застали да размислимо о њиховом смислу и значењу? Шта је то опроштење? О какавим дуговима се говори? Да ли су то греси, и ако јесу зашто се називају дуговима? У каквом је каузалном односу божанско опроштење за које се молимо у првој стих-линији паралелизма и наше опроштење које дарујемо „својим дужницима“? Како разумете ту условљеност „као што и ми опраштамо“ и доцнији Христов коментар „јер ако не опростити дужницима својим, ни отац мој небески неће опростити...“? Специфично, како ту условљеност разумети у светлу других тврђења Новог завета да је Христос на крсту „поништио нашу обвезницу (дуговања)“ тј. да нама је унапред опроштено?

"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?

Cтручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице.