Свето Писмо

Назване змајевима (kites) од пилота који су их уочили, структуре се састоје од ниских камених зидова који чине ограду и неколико зидова за вођење, понекад дугих километрима. Верује се да су коришћени за вођење дивљачи као што су газеле ка области где су моге бити уловљене или убијене. Постоје докази да ове структуре датирају чак 8.000 год. пре Хр. у неолит. Обично се налазе у масивима или топографски сложеном терену, ређе на теренима под нагибом, планинским пределима и у ендорејским басенима, иако се јављају на рубовима планина. Змајеве је тешко посматрати са земље, међутим, појава комерцијалних сателитских снимака и платформи као што је Google Earth омогућила је недавна открића нових дистрибуција. Док су ове структуре већ биле добро познате из источног Јордана и суседних области у јужној Сирији, најновији резултати указују на дуге руте које се налазе скоро 400 км источније у северној Саудијској Арабији и јужном Ираку.

Свака реликвија прича причу. Не само о прошлости, већ и о њеном путовању у садашњост. Ова прича почиње ретким сребрним новчићем од четвртине шекела, једном од четири кованице датиране у другу годину Велике јеврејске побуне (првог јудејског устанка), годину дана пре уништења Храма (69. пре Хр). Гушење побуне је означио крај за већину ових кованица, али не и ову. Наиме, једне ноћи пре две деценије, у долини изван Јерусалима, група пљачкаша ископала је запањујући део древне јеврејске историје – сребрену кованицу старију од два миленијума, исковани на Храмовној гори, једном од најсветијих места јудаизма. Израел до скоро у својим музејима није имао ниједан од ових новчића, али је током последње две деценије Израелска управа за старине (IAA) уложила је напор да лоцира овај новчић. Ковање сребрњака од стране вођа Велике побуне је у ствари била декларација о независности Јевреја у земљи Израела, изјава против моћног царства које је стајало пред њима.Кованице су направљене тако што је са римских сребрених новчића изгребана царска слика и на њено месту утиснути нови симболи, објаснио је Хадад. Многи сребрњаци побуњеника исковани су преко царских сребрњака, прекривајући царево лице јеврејским мотивима. То је новчићу дало много већу симболичку вредност од новчане вредности самог новчића. Римски одговор укључио је разарање Јерусалима, уништење тамошњег храма 70. год. хр. ере и крах последњег устаничкох отпора у Масади, 73. год. хр. ере. Било је то веома критично време и за хришћанство и за јудаизам и све што можемо да знамо о том периоду долазиће из малих трагова, рекао је Хендин.

Током грађевинских радова у Националном парку Палмачим (Palmachim National Park) у близини Тел Авива, срушена стена открила је древну ризницу из времена знаменитог фараона описаног као антијунака у библијском наративу. Древна гробна пећина откривена је случајно током рада Управе за природу и паркове део (Nature and Parks Authority) на уређењу парка и то након што је трактор ударио у стену, неочекивано откривши таваницу пећине. Археолошки тим је прошле недеље ушао у нетакнуту гробницу стару око 3.300. Значајна количина откривених предмета датира се у време позног БД, тј. у владавину Рамзеса II или његовог сина Мернептаха, двојице фараона који фигурирају као потренцијални фараони изласка, макар међу научницима који заговарају тзв. познији датум изласка.

Писмо Исмаилу написано је древним јеврејским писмом пре око 2.700 год. То је један од само три преживела папируса тог времена. Изузетно редак папирус написан на палео- јеврејском враћен је у Израел, саопштила је у среду Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA). Документ се датира на крај 7. или почек 6. в. пре Хр. У земљу настанка враћен је захваљујући заједничкој операцији Јединице за превенцију крађе антиквитета при IAA (The Prevention Unit at the IAA) и професора библијских студија Шмуелом Ахитувом (professor Shmuel Ahituv) из Министарства културе и спорта и Министарства Јерусалима и наслеђа (Ministry of Culture and Sport and the Ministry of Jerusalem and Heritage).

Збирка украса од слоноваче која из периода Првог храма откривена је у палати у Давидовог града у Јерусалиму. Археолози који су радили на ископавањима Давидовог града пронашли су више од 1.500 фрагмената. Ово је једна од ретких збирки плоча слоноваче у свету уопште и прва пронађена у Јерусалиму. Збирка је вероватно увезена, а оригинално су је израдили асирски мајстори и можда је у Јерусалим стигла као јерусалимском племству. Украси на већини слоноваче били су исти, сачињени од оквира урезаних розетама у чијем се средишту налазило стилизовано дрво. Остале плоче су биле украшене цветовима лотоса и геометријском шаром. Сви симболи су флорални док су симболи сфинге, животиња и људи изостављени. Да ли је, међутим, Јудеја као мала вазална државае заслуживала богат поклон асирског цара или је била самостални играч у међународној трговини који је издалека могао да наручи ретку робу? Схватање да материјална култура друштвених елита у Јерусалиму у периоду Првог храма није заостајала – а можда чак и премашивала – ону других владајућих центара на Древном Блиском истоку, показује статус и значај Јерусалима у то време.

Зашто би неко користио камену, а не грнчарску керамику? Камено посуђе је тешко, гломазно, не изгледа привлачно савременом човеку. Одговори могли бити: статусни симбол, утилитаризам, религија... Утилитаризам се огледа у чињеници да ће се камено посуђе теже разбити од керамичког, а да је јефтино за израду (будући да се користио локални кречњак). Религијски разлог је вероватно могао бити изведен из Левитског закона у којем се наводи да се дрвене, коже и платнене посуде сматрају нечистим у одређеним условима, док се камене не спомињу у наведеном контексту. Да је употреба каменог посуђа била религијски мотивисана сведочи и то што су их користили само Јевреји користили ову врсту посуђа, док то нису чинили ни Самарјани ни пагани.

Средњи квадрат, први који је откривен, био је најспектакуларнији. На четири угла биле су фигуре четири жене, са натписима (на јеврејском) и свака од њих је представљала једно од годишњих доба. Унутар квадрата налазио се круг пречника 3,12м са мањим кругом (пречника 1,2 м) у средишту. Точак је био подељен на 12 панела, сваки са фигуром и именом који га идентификује као знак зодијака. А у центру је приказан човек како вози квадригу (кочију са четири коња) кроз месец и звезде. Из главе су му излазили зраци сунца; било је јасно да је он Хелиос, бог сунца.

Четрдесет и шест приказа древних египатских богиња пронађено је на муралу потпуно прекривеним птичјим изметом у древном храму Есну на западној обали Нила. Есну је био центар моћи Доњег Египта. Налазио се око 60км јужно од Луксора, а његове јавне зграде и храмови украшени су китњастим муралима посвећеним боговима египатског пантеона. Сматра се једним од најбоље очуваних примера египатске сакралне архитектуре из времена грчких фараона Египта, тачније Птоломеја VI који је владао током 2. в. пре Хр (вл. 180-145. пре Хр.). Храм био у употреби најмање четити века, односносно све до времена римског императора Деција (вл. 249. до 251. год. хр. ере). Откриће овог храма и његове иконографије је од великог значаја не само за разумевање египатске религије и културе у времену јелинизма, већ и опште синкретистичке атмосфере која је била амбијент унутар које је живела не само значајна јеврејска заједница у Египту, већ и која је била изазов са којим су се сусретали хришћани који су започињали свој пут у земљи Нила.

Знање научника о Партском царству повећало се са најновијим открићем у Ал-Суваири, око 60км јужно од Багдада. Археолошки тим је ископао древни парћански град насељен у времену од 247. пре Хр. до 224. хр. ере) са више од 200 артефаката. Парћанско царство је било значајана регионална сила која се у времену преласка из старозаветне у новозаветну еру борила најпре са Селеукидима, а затим и Римом око превласти у региону којем су припадале и територије древне Јудеје, Галилеје и Самарије. Открића која су повезана са овим царством, стога, могу значајно да допринесу разумевању амбијента у којем настају библијски текстови или оног којег ти текстови описују.

Изненађујуће велику колекцију од 530 кости за прорицање открио је др Ијан Стерн (Dr. Ian Stern) у Националном парку Мареша-Бет Гуврин (Maresha-Bet Guvrin National Park) у јужном Израелу. Астрагали су се користили за игре и за прорицања, односно у оквиру праксе која се назива астрагаломантија. Новопронађени астрагали се датирају у јелинистичког периода, у време око 300 год. пре Хр. Данас, следбеници New Age-а често кажу да воде магичне животе, тврдећи да манифестују догађаје за које верују да ће се догодити. Док су практичари магије данас у огромној мањини, у праисторијском свету су сви живели по кодовима богова, верујући да се на судбину може утицати магијом. Играли су је у антици и Грци и Римљани, записи који датирају из Тројанског рата (1194–1184. пре Хр.). Игра астрагаломантија била је облик прорицања у коме су се козје и овчје скочне кости бацале на површину и тумачио резултaт. У старој Грчкој астрагаломантију су играли учесници који су бацали астрагале или пророчишта коцкица. У древним временима лоше здравље, рађање, суочавање са смрћу вољене особе или одбрана од злог ока захтевало је магијску помоћ Данас би неко могао да погледа апликацију за временску прогнозу да прати олују или да посети доктора да се позабави здравственим проблемима, а ми користимо удаљеност да бисмо се држали даље од оних који би нам могли нашкодити. Али у данима пре научног расуђивања, бацање жреба зглавцима, коцкицама и другим играма прорицања били су цењени алати у одбрани од често персонификованих сила лоше среће.