Свето Писмо

Тапути се сматра настаријом познатом хемичарком и првом женом која је иза себе оставила опис и рецепт припремања древног парфема који је можда користио неки од древних месопотамских царева. Можда је по њеној рецептури и вековима касније прављен парфем који се користио на дворовима царева који су били у дипломатским или вазалним односима са господарима Месопотамије, међу њима и оним из Самарија (Израила) и Јудеје (Јерусалима). Библијски писци често спомињу уља помазања, као и употреби ароматичних уља, али ово је јединствени искорак у правцу реконстриисања њиховог мириса и начина справљања. Да ствар буде занимљивија, таблице на којима је записан овај древни рецепт и процес производње пронађене су у Харану, древном граду у који је породица библијског праоца Авраама дошла из Ура Халдејског и у којем је оставио своје сроднике кренувши пут Обећане земље, Ханана.

Археолошки локалитет Тел ел Сафа на којем је пронађен древни филистејски град који има запажену улогу у библијским приповестима непрестано изненађује археологе иако се ископавања на њему врше више од двадесет година. Оно што за читаоце Библије може да буде занимљиво је то што налази откривени на овој локацији могу да повежу два дивовска лика из библијских наратива, иако су они припадали супростављеним народима и живели у размаку од два или више века. Прича о Самсону и Далили, са једне стране и Давиду и Голијату са друге су – свака за себе – веома значајне познате, надахњујуће и испиративне. Која може да буде, међутим, веза између израилског див-јунака Самсона и дивовског заточника филистејске војске Голијата?

У контексту разумевања библијске археологије и историје, ово је потенцијално значајан налаз. Наиме, последњи векови египатске независности обележани су покушајима древне империје да обнове своју моћ, или евентуално утицај, на подручјима Израила и Јудеје. У том циљу египат је подржавао отпор, а доцније и побуне које су јудео-израилски владари пружали месопотамским империјама, Асирији и Вавилону. Такве акције су се, готово редовно, завршавале победом над јудео-израилским снагама чије су вође бежале у египат пред могућом и вероватном осветом. Стога, у предхеленистичком Египту формира се значајна јеврејска заједница која је имала интезивне контакте са матицом, о чему сведоче писма из Елафантине. Штавише, једно тих писама које се датира у 5. в. пре Хр. је први ванбиблијски писани траг о прослављању Пасхе. Да ствар буде занимљивија, чини се да је ово Пасхално писмо Елафантини упућено из Јерусалима као упутство у вези са недоумицама о начину на који тамошњи Јевреји треба да славе Пасху, при чему су учесници ове коресподенције били јерусалимски првосвештеници (који су управо обнављали град и храм под покровитељством персијског двора) и заповедници јудејског гарнизова из Елафантине. Уз мало маште Вахибре-Мери-Неит, заповедник батаљона страних војника могао би бити доведен у везу са неким од својих потчињених који је написао писмо упућено у Јерусалим. Наравно, тешко је надати се историјској и археолошкој потврди такве везе, али то не значи да не постоји нада да ово и слична открића неће осветлити, можда, и живот тамошње јудејске заједнице.

У области савременог Курдистана, високо у северно-средишњим планинама Заргод,ободима планине Пирамагрун, древно Парћанско царство, последњи изданак негда моћне персијске империје, саградило је јака утврђења око насеља Рабана-Меркули. Било је то у 1.в. хр. ере времену када је Партија (247. пре Хр. - 224. хр. ере) покушавала да се одржи и прошири утицај који је имала као регионална сила, а у сусрету са две сукобљене хеленске династије (птоломејске у Египту и селеукидске у Сирији), обновљеног Јудејског (Хасмонејског) царства и, коначано, Римом.

Миленијумима пре него што су Израилци и Палестинсци постојали, хиљадама година пре него си Египћани, Асирци, Грци и Римљани завладали над територијом Ханана, далеко пре него су њихови потомци постали монотеисти (јудаиститичког, хришћанског или исламског исповедања) на овој територији живели су Јармукијани. Јармукијанска култура развија се на драматичном размеђу људске историје, када се са номадског живота који карактерише потрага за храном прелази на обликовање сталних насеља која подразумевају узгајање хране. Названа је по месту на којем су откривени њени трагови, у близини северне обале реке Јармук у централној долини Јордана. Култ богиње мајке био је распрострањен међу древним цивилизацијама и, у складу са другим раним женским представама, наглашени су њени женски атрибути: широки кукови и велика задњица. Њена троугласта глава лежи директно на раменима, док њена савијена лева рука подржава њене релативно мале груди. Десна рука, сада рестаурирана, пада надоле. Детаљи, као што су одећа која покрива рамена и леђа, дугуљасте очи у облику куглица и уши, означене су комадићима глине. Сви мали детаљи фигурине важни су за њену култну симболику, а процес стварања такве фигурине подразумевао је сложен метод умотавања и наношења слојева глине око централног цилиндричног језгра. Заиста је импресивно и био је веома разрађен начин прављења фигурице. Тако нешто није било лако направити – закључила је Еирик-Роуз.

"Проклет, проклет, сигурно ћеш умрети; Проклет, проклет, сигурно ћеш умрети; Управитељу града, сигурно ћеш умрети; Проклет ћеш сигурно умрети; Проклет ћеш сигурно умрети; Проклети, сигурно ћеш умрети." Овај текст представља откриће надревније познате записане речи у овом древном граду као и страшну жељу једног од његових становника. Текст је написао човек који је заиста желео да управитељ Јерусалима умре. Научници га повезују са обредом који називају древно-оријенталним "вуду-ритуалом".

Јун 2022 обележен је завршетком првог истраживачког подухвата и конзервацијом 4500 старог Митани града у Ираку. Град је откривен пре више година, али је дуго био потопљен у акумулационом језеру које је формирала оближња брана. Велике суше које су погодиле регион допринеле су да ниво воде опадне и град је изронио на површину омогућивши археолозима да истраже неке његове делове, као и да га конзервирају (прекрију нарочитим фолијама) пре него је поново разорио у дубине кријући своје тајне до следеће прилике за истраживање. Разлог због којег ово откриће, ипак, није на нашем списку најзначајнијих је то што смо о њему причали месецима раније, када је град изронио из језера, а током јуна смо само допунили податке у вези са овим открићем. То је разлог што смо се одлучили за друга три открића док ћемо ирачки град додати као бонус-линк на крају приче о хасмонејској тврђави, Јакову прозелиту и култивисању маслина на подручју Израела, открићима која су према нашем схватању обележила протекли месец.

Јаков прозелит се куне да ће свако ко отвори овај гроб бити проклет. Тако гласи надгробни натпис откривен у древној некрополи Беит Шеарим у доњој Галилеји. У овој негда престижној некрополи овог града понађено је преко 300 плоча са надргробним натписима, међутим, ова прва која је пронађена после 65 година нарочито је значајна. Она представља сведочаство да су прозели, група нејудејских обраћеника у јудаизам позната новозаветним писцима, постојала и вековима пошто су неуспешни јудејски устанци учинили да припадници ове нације и вере буду гледани са непријатељством, штавише, и у оним временима када је хришћанство постепено преузимало примат.

Нова истраживања указују да се једна од друштвених игара која је и данас присутна у областима Синаја играла још у древним филистејским (а вероватно и ранијим хананским) градовима библијских времена. Игра сенет је локално адаптирана, а њено порекло је вероватно у Египту.

Нова истраживања указују да се једна од друштвених игара која је и данас шрисутна у областима Синаја играла још у древним филистејским (а вероватно и ранијим хананским) градовима библијских времена. Игра сенет је локално адаптирана, а њено порекло је вероватно у Египту.