Библијски Културни Центар

Током грађевинских радова у Националном парку Палмачим (Palmachim National Park) у близини Тел Авива, срушена стена открила је древну ризницу из времена знаменитог фараона описаног као антијунака у библијском наративу. Древна гробна пећина откривена је случајно током рада Управе за природу и паркове део (Nature and Parks Authority) на уређењу парка и то након што је трактор ударио у стену, неочекивано откривши таваницу пећине. Археолошки тим је прошле недеље ушао у нетакнуту гробницу стару око 3.300. Значајна количина откривених предмета датира се у време позног БД, тј. у владавину Рамзеса II или његовог сина Мернептаха, двојице фараона који фигурирају као потренцијални фараони изласка, макар међу научницима који заговарају тзв. познији датум изласка.

Писмо Исмаилу написано је древним јеврејским писмом пре око 2.700 год. То је један од само три преживела папируса тог времена. Изузетно редак папирус написан на палео- јеврејском враћен је у Израел, саопштила је у среду Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA). Документ се датира на крај 7. или почек 6. в. пре Хр. У земљу настанка враћен је захваљујући заједничкој операцији Јединице за превенцију крађе антиквитета при IAA (The Prevention Unit at the IAA) и професора библијских студија Шмуелом Ахитувом (professor Shmuel Ahituv) из Министарства културе и спорта и Министарства Јерусалима и наслеђа (Ministry of Culture and Sport and the Ministry of Jerusalem and Heritage).

Збирка украса од слоноваче која из периода Првог храма откривена је у палати у Давидовог града у Јерусалиму. Археолози који су радили на ископавањима Давидовог града пронашли су више од 1.500 фрагмената. Ово је једна од ретких збирки плоча слоноваче у свету уопште и прва пронађена у Јерусалиму. Збирка је вероватно увезена, а оригинално су је израдили асирски мајстори и можда је у Јерусалим стигла као јерусалимском племству. Украси на већини слоноваче били су исти, сачињени од оквира урезаних розетама у чијем се средишту налазило стилизовано дрво. Остале плоче су биле украшене цветовима лотоса и геометријском шаром. Сви симболи су флорални док су симболи сфинге, животиња и људи изостављени. Да ли је, међутим, Јудеја као мала вазална државае заслуживала богат поклон асирског цара или је била самостални играч у међународној трговини који је издалека могао да наручи ретку робу? Схватање да материјална култура друштвених елита у Јерусалиму у периоду Првог храма није заостајала – а можда чак и премашивала – ону других владајућих центара на Древном Блиском истоку, показује статус и значај Јерусалима у то време.

Зашто би неко користио камену, а не грнчарску керамику? Камено посуђе је тешко, гломазно, не изгледа привлачно савременом човеку. Одговори могли бити: статусни симбол, утилитаризам, религија... Утилитаризам се огледа у чињеници да ће се камено посуђе теже разбити од керамичког, а да је јефтино за израду (будући да се користио локални кречњак). Религијски разлог је вероватно могао бити изведен из Левитског закона у којем се наводи да се дрвене, коже и платнене посуде сматрају нечистим у одређеним условима, док се камене не спомињу у наведеном контексту. Да је употреба каменог посуђа била религијски мотивисана сведочи и то што су их користили само Јевреји користили ову врсту посуђа, док то нису чинили ни Самарјани ни пагани.

Средњи квадрат, први који је откривен, био је најспектакуларнији. На четири угла биле су фигуре четири жене, са натписима (на јеврејском) и свака од њих је представљала једно од годишњих доба. Унутар квадрата налазио се круг пречника 3,12м са мањим кругом (пречника 1,2 м) у средишту. Точак је био подељен на 12 панела, сваки са фигуром и именом који га идентификује као знак зодијака. А у центру је приказан човек како вози квадригу (кочију са четири коња) кроз месец и звезде. Из главе су му излазили зраци сунца; било је јасно да је он Хелиос, бог сунца.

Четрдесет и шест приказа древних египатских богиња пронађено је на муралу потпуно прекривеним птичјим изметом у древном храму Есну на западној обали Нила. Есну је био центар моћи Доњег Египта. Налазио се око 60км јужно од Луксора, а његове јавне зграде и храмови украшени су китњастим муралима посвећеним боговима египатског пантеона. Сматра се једним од најбоље очуваних примера египатске сакралне архитектуре из времена грчких фараона Египта, тачније Птоломеја VI који је владао током 2. в. пре Хр (вл. 180-145. пре Хр.). Храм био у употреби најмање четити века, односносно све до времена римског императора Деција (вл. 249. до 251. год. хр. ере). Откриће овог храма и његове иконографије је од великог значаја не само за разумевање египатске религије и културе у времену јелинизма, већ и опште синкретистичке атмосфере која је била амбијент унутар које је живела не само значајна јеврејска заједница у Египту, већ и која је била изазов са којим су се сусретали хришћани који су започињали свој пут у земљи Нила.

Изненађујуће велику колекцију од 530 кости за прорицање открио је др Ијан Стерн (Dr. Ian Stern) у Националном парку Мареша-Бет Гуврин (Maresha-Bet Guvrin National Park) у јужном Израелу. Астрагали су се користили за игре и за прорицања, односно у оквиру праксе која се назива астрагаломантија. Новопронађени астрагали се датирају у јелинистичког периода, у време око 300 год. пре Хр. Данас, следбеници New Age-а често кажу да воде магичне животе, тврдећи да манифестују догађаје за које верују да ће се догодити. Док су практичари магије данас у огромној мањини, у праисторијском свету су сви живели по кодовима богова, верујући да се на судбину може утицати магијом. Играли су је у антици и Грци и Римљани, записи који датирају из Тројанског рата (1194–1184. пре Хр.). Игра астрагаломантија била је облик прорицања у коме су се козје и овчје скочне кости бацале на површину и тумачио резултaт. У старој Грчкој астрагаломантију су играли учесници који су бацали астрагале или пророчишта коцкица. У древним временима лоше здравље, рађање, суочавање са смрћу вољене особе или одбрана од злог ока захтевало је магијску помоћ Данас би неко могао да погледа апликацију за временску прогнозу да прати олују или да посети доктора да се позабави здравственим проблемима, а ми користимо удаљеност да бисмо се држали даље од оних који би нам могли нашкодити. Али у данима пре научног расуђивања, бацање жреба зглавцима, коцкицама и другим играма прорицања били су цењени алати у одбрани од често персонификованих сила лоше среће.

Подневни час пре скоро 1950. јод. Био тренутак када су становници древне Помпеје схватили да су погрешили када су недељема унатраг игнорисали упозорења која је слао оближњи вулкан, Везув. На ситне потресе су били навикнути од раније, а на ерупцију нису посумњали ни када су им у јулу пресахли сви бунари. Били су сигурни да је вилкан трајно угашен, све до тренутка када је Сунце постало заклоњено гомилом пепела који је покушао иу кратера. Огроман облак пепела, заједно са ослобођеним гасовима донео је брзу смрт, а затимје стигла лава која ихје трајно заробила у времену. Римски град уништен 79. год. хр. ере у ерупцији Везува и дање открива своје тајне. Нова открића у овој сфери могу да се покажу потенцијално значајна за бибијску археологију у смислу осветљавања живота људи у Римском царству у времену када се хришћанство ширило њиме досежући области Италије, па и сам Рим.

И анђелу цркве у Смирни напиши: Овако говори Први и Последњи, Који беше мртав и оживе: знам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат. Знам и хулу оних који говоре дасу Јудејци, али нису, него су сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас да баци у тамницу, да будете подвргнути искушавању, и имаће невољу десет даба. Буди веран до смрти, па ћу ти дати венац живота. Ко има уши нека чује шта дух говори црквама: Ономе који побеђује - томе друга смрт неће наудити. Откривење 2:8-11 Загонетна порука адресирана је на анђела цркве у Смирни. Црква Смирне била је једна од седам малоазијских ранохришћанских заједница које су нарочито интересовале писца апокалипсе (Отк 1:11), смештена у античком граду који се налази у савременој Турској (Измирн). Хришћанска заједница у овом граду основана је од св.ап. Павла, на његовом трећем мисионарском путовању (Дап 19:10). Осим напомене о оснивању цркве, њеног повезивања малоазијским црквама у Откривењу и наведеној поруци која јој је упућена, Писмо не даје било какве информације о тамошњој хришћанској заједници. Ипак, познато је да један од ученика св. Јована богослова и мученика раног постапостолског периода, Поликарп, био епископа тамошње заједнице. Порука упућена овој заједници је у сагласности са познатим историјским околностима о којима сведочи Јевсевије Кесаријски тврдећи да је јудејска заједница у Смирни била најзаслужнија за Поликарпово страдање (Црквена историја 4:15). Спомињање сиромаштва тамошњих хришћана стоји у оштрој супротности са богатством града и можда је алузија на економске забране којима су хришћани били подвргнути као они који нису учествовали у паганском (највероватније царском) култу. Можда је култ богиња плодности, сексуалне љубави, али и рата повезан са Иштар и Астаротом био познији развој неолитског култа ранијих цивилизација. Библисти углавном сматрају да је култ поменутих богиња, пре свега Астароте и Иштар, у позадини апокалиптичких описа жене пијане о крви светих која седи на звери (Отк 17:1-6). Опис жене обучене у Сунце, са Месецим под ногама и дванаест звезда око главе свакако је веома удаљен (временски и визуелно) од новопронађене фигурине, али ипак се поставља питање: да ли је могуће да њој библијски писац супротставља нека данас заборављена (а и тада бледа сећања) на недеификовано поштовање жена као мајке, што је такође упечатљива слика Откривења (Отк 12:1-6.13-17)? Поуздан одговор на ово питање измиче, и вероватно ће измицати и у будућности, али нова археолошка открића ће можда, ипак, пружити неке наговештаје.

И [из Капернаума] су отишли ​​у Витсаиду, из које су дошли Петар и Андреј. Ту је сада црква где је раније била њихова кућа. св. Вилибалд, бискуп Ајхштата (Баварска), 8. в. Ходочастећи св. местима на подручју Израела и Палестине бискуп Вилибалд је обилазио и области око Галилејског језера, места са којима је био повезан већи део Христове службе и у којима је учинио већи део својих знамења. Његово путовање се смешта у 725. год. хр. ере. Bелешка коју је баварски архијереј оставио спомиње три значајна места позната из еванђеља. Ова места се често спомињу као позорница Христовог деловања и „почашћена“ су са поједним Христовим тешко теби исказом (Лк 10:13-16). Међутим, није свако од њих било лако идентификовати, нити је идентификација и дан-данас неоспорна. Капернаум је познат, међутим, то се не може рећи за Витсаиду. Новозавета сведочанства о овим насељима нису сасвим прецизна и та непрецизност оставила је место за полемику о томе одакле су потицали Андреј и Петар, света апостолска браћа од врховног значаја за новозаветне наративе, али и за цркву нарочито ком њеног раног и средњовековног периода. Чини се постојећа академска расправе у вези са идентификовањем локације древне Витсаиде, захваљујући открићима из последње археолошке сезоне, добија епилог.